Re­gent Alek­san­dar Ka­ra­đor­đe­vić, iako ope­ri­san i bo­le­stan, od­lu­čio je da ne na­pu­šta Al­ba­ni­ju. Že­lio je da osta­ne sa svo­jim voj­ni­ci­ma i sa nji­ma po­di­je­li sud­bi­nu. Sta­ri kralj Pe­tar se po­vla­čio sa iz­bje­gli­ca­ma pre­ko te­ško pro­hod­nih al­ban­skih pla­ni­na. Bio je ne­za­do­vo­ljan od­no­som Ita­li­ja­na pre­ma srp­skoj voj­sci u Al­ba­ni­ji. Tra­žio je da ga zo­vu ge­ne­ral To­po­la.
Re­gent Alek­san­dar je put od Pri­zre­na do Ska­dra pre­šao ja­šu­ći na ko­nju za dva da­na. U prat­nji ne­ko­li­ko svo­jih gar­di­sta uspio je da pre­đe 115 km za ta­ko krat­ko vri­je­me i da me­đu pr­vi­ma stig­ne na sje­ver Al­ba­ni­je. Is­cr­plju­ju­će ja­ha­nje osta­vi­lo je po­sle­di­ce na zdra­vlje glav­no­ko­man­du­ju­ćeg srp­ske voj­ske. Po­čet­kom ja­nu­a­ra 1916. go­di­ne, re­gent je u Ska­dru imao ve­o­ma te­šku ope­ra­ci­ju.
Iako bo­le­stan i is­cr­pljen, od­lu­čio je da osta­ne uz svo­je voj­ni­ke. Od­bio je da bro­dom bu­de pre­ve­zen u sa­ve­znič­ku po­mor­sku ba­zu u ita­li­jan­skom gra­du Brin­di­zi. Dir­lji­va je sce­na ko­ja opi­su­je su­sret dje­de i unu­ka, cr­no­gor­skog kra­lja Ni­ko­le i srp­skog re­gen­ta Alek­san­dra do ko­ga je do­šlo u ra­nim ju­tar­njim sa­ti­ma 21. ja­nu­a­ra 1916. go­di­ne u lu­ci Sve­ti Jo­van Me­dov­ski, ko­ja se na­la­zi na 50-ak ki­lo­me­ta­ra od Ska­dra.
Kralj Ni­ko­la, iako u vr­lo lo­šim od­no­si­ma sa kra­ljem Pe­trom, za re­gen­ta Alek­san­dra bio je ve­o­ma ve­zan. Svje­do­ci ka­žu da je pla­kao ka­da ga je vi­dio iz­nu­re­nog i bli­je­dog. Zvao ga je San­dro, a re­gent nje­ga Đe­do.
Dje­da je unu­ka mo­lio da kre­ne sa njim u Ita­li­ju, re­kao mu je da je ita­li­jan­ski kralj obez­bi­je­dio za­mak u Ita­li­ji i da je bo­lje da ta­mo ode, opo­ra­vi se i da se ka­sni­je pri­dru­ži srp­skoj voj­sci. Re­gent Alek­san­dar je od­bio da na­pu­sti svo­je voj­ni­ke. Po­što mu Ita­li­ja­ni ni­su obez­bi­je­di­li pre­voz bro­dom do Dra­ča, već sa­mo do Brin­di­zi­ja, re­gent je od­lu­čio da, iako bo­le­stan, na­sta­vi po­vla­če­nje. Ka­žu da je stal­no po­na­vljao da je sud­bi­na nje­go­vih voj­ni­ka i nje­go­va sud­bi­na.
Tu se su Đe­do i San­dro ras­ta­li. Kralj Ni­ko­la je oti­šao u Ita­li­ju i ka­sni­je u Fran­cu­sku, a re­gent je sa svo­jim voj­ni­ci­ma na­sta­vio put pje­ši­ce do Dra­ča. Ka­žu da su se ta­da Alek­san­dar i Ni­ko­la po­sled­nji put vi­dje­li.
Re­gent Alek­san­dar kre­nuo je iz Ska­dra na put dug oko 100 km. Tih da­na, po­čet­kom ja­nu­a­ra 1916. go­di­ne, pa­da­le su sil­ne ki­še, ri­je­ke su se iz­li­le i cio pre­dio je bio mo­čva­ran. Svu­da je bi­li bla­to i glib. Mno­gi su umi­ra­li za­ro­blje­ni u bla­tu. Za glad­ne i is­cr­plje­ne srp­ske voj­ni­ke bi­la je ovo naj­te­ža fa­za po­vla­če­nja.
Tu sud­bi­nu di­je­lio je i nji­hov ko­man­dant – re­gent Alek­san­dar Ka­ra­đor­đe­vić. Za­bi­lje­že­na je sce­na u ko­joj srp­ski voj­ni­ci pri­li­kom pre­la­ska ri­je­ke Mat no­se iz­ne­mo­glog i bo­le­snog re­gen­ta Alek­san­dra na le­đi­ma. Pot­pu­kov­nik Pan­ta Dra­škić u svo­jim me­mo­a­ri­ma je ka­sni­je na­pi­sao:
„Ja sam kao naj­ja­či uzeo pre­sto­lo­na­sled­ni­ka na le­đa da ga pre­ko ovo­ga mje­sta pre­ne­sem... Usled ra­ne od ope­ra­ci­je on ni­je mo­gao da leg­ne po­tr­bu­ške, no se iz­vi­to­pe­rio na de­sni kuk. To je bi­lo i me­ni i nje­mu ne­zgod­no. Me­ne je žu­lji­lo i za­no­sio me je nji­ha­njem, a nje­ga je ta usu­ka­nost bo­lje­la. Po­čeo je da vi­če: „Pu­sti­te me” i da oti­ma ru­ke ko­je sam ja čvr­sto dr­žao. Bi­lo mi je do­zla­bo­ga te­ško, a bla­tu ni­kad kra­ja, a u ovo bla­to ni­sam ni­ka­ko smio pu­sti­ti pre­sto­lo­na­sled­ni­ka. Kad sam sti­gao na kraj bio sam zbi­lja na kra­ju sna­ge”.
I sta­ri kralj Pe­tar di­je­lio je sud­bi­nu svo­ga na­ro­da. On je pje­ške pro­šao su­ro­ve i te­ško pro­hod­ne pla­nin­ske vi­so­ve na pu­tu iz Pri­zre­na za Lješ. Osta­le su fo­to­gra­fi­je na ko­ji­ma vi­di­mo sta­rog kra­lja ka­ko na pla­nin­skom vi­su Ća­fa Ma­lit raz­go­va­ra sa fran­cu­skim no­vi­na­rom.
Kralj Pe­tar je iz Ska­dra na­sta­vio da­lje za Drač. Na tom pu­tu vi­dio je stra­da­nje srp­skih re­gru­ta, mla­di­ća sta­ro­sti od 17 do 19 go­di­na ko­ji­ma ita­li­jan­ski voj­ni­ci ni­su da­li da na­sta­ve da­lje po­vla­če­nje ka ju­gu Al­ba­ni­je. Ita­li­ja­ni su oblast Va­lo­ne, ko­ju su za­u­ze­li još 1914. go­di­ne, sma­tra­li svo­jom in­te­re­snom sfe­rom i pri­su­stvo srp­skih voj­ni­ka do­ži­vlja­va­li su kao opa­snost.
Fran­cu­ski ge­ne­ral Pi­je­ron de Mon­de­zir ka­že da mu je sta­ri kralj u Va­lo­ni, gdje je ita­li­jan­skim bro­dom pre­ba­čen iz Dra­ča, pri­čao da se Ita­li­ja­ni pre­ma nje­mu po­na­ša­ju kao pre­ma za­ro­blje­ni­ku, da mu ne do­la­ze ni­ka­kve vi­je­sti, da ne na­pu­šta ku­ću gdje je smje­šten. Tra­žio je da ga oslo­vlja­va­ju ge­ne­ral To­po­la. Mon­de­zir na­vo­di i da mu je Nje­go­va ek­se­len­ci­ja ge­ne­ral To­po­la re­kao i da su Ita­li­ja­ni od re­gen­ta Alek­san­dra tra­ži­li da pot­pi­še do­ku­ment ko­jim će po­tvr­di­ti da srp­ska voj­ska ne­ma na­mje­ru da oku­pi­ra Al­ba­ni­ju po­seb­no Va­lo­nu.
Sta­ri kralj Pe­tar je me­đu pr­vi­ma pre­ba­čen iz Va­lo­ne u Ita­li­ju. Kad je sti­gao u Brin­di­zi ni­je že­lio ni sam kim od Ita­li­ja­na da se sret­ne. Po­sli­je ne­ko­li­ko da­na pro­ve­de­nih u Brin­di­zi­ju kralj Pe­tar oti­šao je u Grč­ku. Ta­mo je ge­ne­ral To­po­la, ka­ko je že­lio da ga oslo­vlja­va­ju, bo­le­stan i star do­če­kao kraj ra­ta.
Tekst je dio do­ku­men­tar­nog fil­ma „Sr­bi na Kr­fu” ko­ji Ra­dio-te­le­vi­zi­ja Sr­bi­je re­a­li­zu­je u ko­pro­duk­ci­ji sa Mi­ni­star­stvom ra­da, za­po­šlja­va­nja i so­ci­jal­ne po­li­ti­ke Re­pu­bli­ke Sr­bi­je. Re­a­li­za­ci­ju fil­ma su po­mo­gli Mi­ni­star­stvo od­bra­ne RS i Am­ba­sa­da Ve­li­ke Bri­ta­ni­je u RS.
Struč­ni kon­sul­tant pro­jek­ta „Sr­bi na Kr­fu” je Mi­loš Ko­vić, do­cent Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta Uni­ver­zi­te­ta u Be­o­gra­du.
(RTS)


Ni­ko ne zna šta su mu­ke te­ške
dok ne pro­đe Al­ba­ni­ju pje­ške!”

Put ko­jim su iz Pri­zre­na u Ska­dar išli kralj Pe­tar i re­gent Alek­san­dar je naj­kra­ći, ali mo­žda i naj­o­pa­sni­ji pra­vac po­vla­če­nja srp­ske voj­ske. Osim gla­di i smr­za­va­nja, tru­pe ko­je su se po­vla­či­le ovim prav­cem bi­le su iz­lo­že­ne i na­pa­di­ma al­ban­skih ple­me­na ko­ja su pljač­ka­la i ubi­ja­la srp­ske voj­ni­ke. Pret­po­sta­vlja se da je od gla­di, pre­mo­ra ali i na­pa­da u al­ban­skim pla­ni­na­ma umr­lo oko 20.000 srp­skih voj­ni­ka. Ko­li­ko su ti da­ni bi­li tra­gič­ni za srp­ski na­rod mo­žda naj­bo­lje go­vo­ri ci­tat jed­nog srp­skog voj­ni­ka: „Kroz Al­ba­ni­ju, ako ne znaš gdje je put, sa­mo gle­daj gdje je voj­nik mr­tav. Idi tu­da, iza­ći ćeš na mo­re”.